У медијима у Србији и БиХ 5.децембра објављена је вест да је у Србији и Босни и Херцеговини тога јутра ухапшено15 лица (српске националности), због сумње да су учествовали у убиству 20 путника из воза 671, на релацији Београд – Бар, 27.фебруара 1993.године.
7. 12. 2014. аутор Љиљана Булатовић Медић за СРБски ФБРепортер, приредила Биљана Диковић
Лука Драгичевић
Више од две деценије ишчекујемо решење ове стравичне ратне енигме, обележенe именом почетног места догађаја: ШТРПЦИ. Свака годишњица – и тако 20 година – била је повод за најстрашније оптужбе према наслућеним наредбодавцима и починиоцима, углавном под командом срамног лика савремене српске политике – Наташе Кандић. И изазивање најболнијих излива туге, очајања и огорчења родбине страдалих.
Под заштитом бројних тзв. невладиних удружења и институција у Србији. Проевропских. Либерално демократских. Државне институције су остајале на нивоу обећања. Само један Србин је у Хагу осуђен на доживотну робију због учешћа у овом злочину.
Бобан Инђић
Што се тиче родбине страдалих, они су се са све већим напором оглашавали. Разумљиво. Ко је икада осетио истински бол ове врсте – разумеће. Из воза је изведено, а потом убијено 20 путника, од којих је 18 бошњачке националности(?), један Хрват и једно лице афроазијског порекла. Најмлађа жртва је имала 16 а најстарија 59 година.
Ова вест нема одјека. Нико и ништа. Да ли је то страх? Отупелост? До овог часа само један јавни протест, забринутог и огорченог народа (подразумева се – српског) у Вишеграду. Био је протест Борачке организације (Васић: Покушај да се Вишеград »прогласи градом геноцида« - ОДРЖАН МИРАН ПРОТЕСТ ПРОТИВ ХАПШЕЊА ГРАЂАНА ВИШЕГРАДА). Нема заштитника опстанка достојанствене Републике Српске, њеног председника Милорада Додика. Нема опомене да хапшење не сме бити и пресуда. Не чудим се.
Али, зашто баш у Вишеграду? И има ли то какве везе са недавним (не)довршеним изборима у Босни и Херцеговини?
Вест су, очекивано, пропратили изјавама високог задовољства Тужиоци за ратне злочине из Босне и Херцеговине и из Србије због “добре и ефикасне сарадње“!!!!Из БиХ Горан Салиховић. Из Србије нераскидиви тандем тужилац Владимир Вукчевић и његов заменик Бруно Векарић, што је и разумљиво, с обзиром на њихов досадашњи начин “рада“, а посебно због њиховог тренутно угроженог интегритета у Србији. Наравно, и министар правде Србије је похвалио догађај.
Можда бих се и ја понела према овој вести као готово сви око мене. Али, после толико година истраживања, препознавања и објављивања истинитих података о страдању народа, посебно српског, у ратовима на Балкану последње три деценије, закључила сам да се ради о етапи убрзаног прикупљања елемената за проглашење српског народа – геноцидним! А Републике Српске – геноцидном творевином.
Што се више претпоставља крај рада хашког трибунала и јача позиција босанско- хашког суда, све је очигледнији лов на припаднике српских одбрамбених војних јединица, укључујући и цивилне сараднике и добровољце из рата 1991 – 1995! Срби,како учесници ослободилачко-одбрамбеног рата на територији некадашње републике БиХ, тако и цивили, живе у све већем страху на чија ће врата закуцати тзв органи гоњења, по разним основама.
С обзиром на постојећу угроженост основног људског права на слободно изражавање мишљења у Србији, која је на путу ка Европи, свесно ризикујући да на себе навучем гнев оних који нису одустали од унитарне Босне, односно уништавања дејтонске Републике Српске (као наводне геноцидне творевине) и да будем сатанизована (не први пут) или чак и процесуирана (не први пут), указаћу на разлоге мојих уверења да ово хапшење има посебан значај, улогу и смисао.
Љиљана Булатовић
Пре свега, у Србији се недавно, коначно, начела тешка афера око неодговорности, неспособности, антидржавне и антисрпске оријентације и дејства превасходно институције Тужилаштво за ратне злочине Србије, у коме су годинама запослени Вукчевић и Векарић (један је Црногорац, други Хрват). Дакле, ова изненадна завршница истраге овог ратног злочина, баш данас, треба да преузме пажњу са оправданих оптужби које су у Скупштини Србије и шире у јавности, изнете нарочито на рачун Бруна Векарића. Овај “успех“ им продужава век опстајања на овим положајима, а постојећи круг тзв.невладиних антисрпских удружења, институција, организација и појединаца добија шансу да обнови популарност и улогу код својих Нато и сличних белосветских финансијера терористичких покрета и организација и продуже им век трајања и (штетног) деловања.
Даље, хапшење Срба под сумњом, у пракси тужилаштава и судова на Балкану и у Хагу, значи истовремено доношење пресуде! Ту врсту њихове незаконите противправне ефикасности примењују готово искључиво на Србе. Зато не верујем у праведност и исправност ни овог поступка, кроз који треба да прођу ухапшени, који су – осумњичени! А немам ни једног разлога да верујем да ће се испунити речено очекивање актуелног министра правде Србије, да ће се органи гоњења позабавити процесуирањем осумњичених за ратне злочине и над српским становништвом…
Наташа Кандић, самозвана адвокатица, у појачаној специфичној тежини – као представница државне институције РЕКОМ, здружено са својом наследницом, извршном директорком Фонда за хуманитарно право, Женама у црном и сличнима у јату Сорошеве изасланице Соње Лихт, појачане Чедом Јовановићем, опет и одмах су се огласиле, похваливши ову акцију, али само донекле! Незадовољне су и сагласне са тужиоцем Гораном Салиховићем, нарочито у томе да је “без процесуирања врха војске и полиције – случај непотпун“. Није доречено на који се то врх мисли, као ни у појединачно у изјави Салиховића – који су то „бројни ратни злочинци и даље утицајни у привреди, политици, полицији и војсци“!
Џемаил Халилагић, председник Одбора за заштиту људских права у Прибоју смишљено изјављује да је „циљ злочина у Штрпцима био да се очисти територију од муслимана. У том контексту, сетимо се када је [оптужени за ратне злочине] Војислав Шешељ 1993. године изјавио да се ‘очистио’ гранични појас од муслимана. Циљ је био да се бошњачки корпус сведе на једну енклаву. Ти злочини су вршени у функцији плана етничког чишћења и застрашивања бошњачког становништва“.
Нема смисла указивати на збркано коришћење појмова муслимана или бошњака, као националних одредница, јер ни они сами не знају када су муслимани престали да буду нација, јер су и ту националност неосновано добили вољом друга Тита у време социјалистичког федеративног југословенског система. Оно што истичем јесте да овакви данашњи Бошњаци користе сваку ситуацију да чине корак по корак ка давно зацртаном историјском циљу – грађење велике Муслиманије, некадашње Зелене трансверзале до срца Европе, тако што ће по старом усташком принципу овај балкански простор очистити од православних Срба!!!
У том циљу је и неговање привида о њиховој угрожености на Балкану, посебно у Србији. Зато и Семиха Качар, предсједница Санџачког одбора за заштиту људских права и слобода, која се од 1990. године бави овом темом на подручју “Санџака“, користи прилику да каже :“Овај поступак може помоћи да се поврати пољуљано повјерење Бошњака Санџака у институције државе Србије и да се жртвама и њиховим породицама пружи достојанствен третман“. Нико не говори о томе како се деценијама врши прогон Срба и њихова асимилација у Рашкој области, коју су муслимански сепаратисти (а данашњи политички лидери) на свом референдуму 1990. прогласили државом Санџак, а Држава Србија то прихватила, занемарујући тежак историјски прекршај према свом интегритету. Све то по истом сценарију, као Албанци на Косову и Метохији.(За неупућене напомињем да се тзв. Санџак граничи са Вишеградом.)
У Вишеграду сам била сведок тешког, рекло би се, рововског отпора Срба да милитантни Бошњаци не поставе споменик жртвама “геноцида“ на градском гробљу. Разумела сам да је и то једна од очигледно осмишљених карика у ланцу оптужби да се у Вишеграду – догодио геноцид од Срба над муслиманима (или бошњацима)!
Најзад, сматрам и да се овај изненадно успешно актуелизовани – решени трагични “Случај Штрпце“, у коме су Срби оптужени за најтеже злочине, припрема и као додатни доказ да је српски народ склон монструозним злочинима. Намењен скорашњем опет планетарном обележавању 20 годишњице “Случаја Сребреница“, као геноцидног злочина, какав се не памти ни у другом светском рату!
Главни организатор теоријског подастирања геноцидности Срба у страдању муслиманског народа у Сребреници од 1992. године јесте историчар др Самил Чекић, директор Института за истраживање злочина против човјечности и међународног права из Сарајева. Препознатљив је, иначе, по говору мржње на неким научним скуповима.
На пример, на недавном научном скупу под именом „Злочин геноцида над Бошњацима“ у Бошњачком институту у Сарајеву, изложио је тезу да је „геноцид над муслиманима на Балкану, посебно Бошњацима у БиХ, резултат колективне српске фашистичке идеологије и политике и геноцидне злочиначке праксе истребљења муслимана“. Заштитник је ставова да је “Република Српска изграђена на злочину и крвавим темељима. Она мора бити демонтирана “(аутор изјаве је председник Клуба интелектуалаца Сребренице).
И опет, за тему којом се овде бавим неминовно је поставити – Питање свих питања: ко је започео крваво касапљење негдашње Државе Југославије? И зашто је започео ратне пожаре експериментално, најпре на Балкану, а потом широм земљине кугле?
Одговори, који су нам добро знани, не спашавају од одговорности ратне злочинце, не оживљавају невине жртве. Али, не дозвољавају геноцид над истином и нове жртве ратних хушкача, твораца новог светског поретка. Одговор тражи да се искрено, чињеницама боримо за истину и тако пред историјом одбранимо од геноцида истину о страдању српског православног народа на Балкану и помогнемо заштиту православне цивилизације на земљиној кугли.
Јесу ли можда криви и руски добровољци!
Руске добровољце, припаднике Вишеградске бригаде Војске Републике Српске, који су учествовали у одсудној одбрани Вишеграда од муслиманске војске на Столцу и Заглавку 12.априла те исте 1993.године упознала сам на 20-годишњицу те битке. Мајку најмлађег погинулог, Костје, Људмилу упознала сам још 1997.године. Одлучила сам и остварила са пријатељима идеју да снимимо филм АНЂЕО СА ГОРЕ ЗАГЛАВАК, са поруком “Ми не заборављамо“. Филм је добио специјалну диплому најугледнијег руског филмског фестивала ЗЛАТНИ ВИТЕЗ.
Поводом хапшења осумњичених, међу којима су њихови команданти, руски добровољци, браћа наша, послали су ми, без коментара, ову вест на руском језику, објављену на сајту www.Српска.ру.
“Утром 5 декабря 2014 года в г. Вышеград (Республика Сербская в составе Боснии и Герцеговины) были арестованы несколько ветеранов Войска Республики Сербской (ВРС), участников Отечественных воин сербского народа (1991-1995 гг.). Аресты произвела служба государственной безопасности Боснии и Герцеговины. Среди арестованных – Лука Драгишевич – командир Вышеградской бригады (ВРС) в 1992-1993 годах. В составе этой бригады действовал в то время Второй русский добровольческий отряд (2 РДО), в составе которого воевал Игорь Иванович Стрелков. Арестован также Бобан Инджич, командир Интервентной четы (ударной роты) Вышеградской бригады, « РДО входил в состав этой роты.
Бобан Инджич и Лука Драгишевич в 2013 и 2014 годах принимали в участие в съёмках документального фильма Лиляны Булатович о русских добровольцах «Ангел с горы Заглавак».
Сербских ветеранов обвиняют в совершении военных преступлений во время войны в Боснии 1992-1995 гг.“
Због њих сам написала овај есеј.
Јер су Кравченко и Сидоров у филму поручили да ће увек доћи да помогну српском народу да бране правопславље. Јер су Руси. Јер су православни. Да ће доћи и онда када их нико не зове.
Обавезно погледајте овај филм.
Мислим – разумећете зашто су криви Лука и Бобан. Без обзира хоће ли им се доказати и кривица из оптужнице за “Штрпце“.
В СМИ в Сербии, Боснии и Герцеговине 5-го декабря опубликована новость, что в Сербии, Боснии и Гецеговине накануне арестовано 15 лиц (сербской национальности), из-за подозрения в участии в убийстве 20 пассажиров из поезда 671, направления Белград - Бар, 27-го февраля 1993 года.
Более двух десятилетий ожидалось раскрытие этой страшной военной тайны, именованной местом начала события «ШТРПЦИ». Каждая годовщина, и так 20 лет, была поводом для самых страшных обвинений к предполагаемым заказчикам и исполнителям, в основном под командованием позорного героя современной сербской политики - Наташи Кандич. Она вызывала очень болезненный взрыва горя, отчаяния и огорчения семей пострадавших.
Под защитой многочисленных так называемых общественных организации и учреждений в Сербии. Проевропейских. Либерально-демократических. Государственные учреждения остались на уровне обещаний. Только один серб в Гааге осужден на пожизненное заключение из-за участия в этом преступлении.
Что касается семей пострадавших, они все настойчивее давали о себе знать. Понятно, тот, кто когда-нибудь испытывал подобную настоящую боль – их поймет. Из поезда было выведено, а потом убито 20 пассажиров, из которых 18 бошнякской национальности, 1 хорват и одно лицо афроазиатского происхождения. Самой младше жертве было 16, а самой старшей 59 лет.
Эта новость не получила отклика. Никто и ничего. Это страх? Равнодушие? До сих пор лишь один публичный протест, обеспокоенного и огорченного народа (подразумевается сербы) в Вишеграде. Был протест Боевой организации (Васич: Попытка провозглашения Вишеграда «городом геноцида» - ПРОИЗОШЕЛ МИРНЫЙ ПРОТЕСТ ПРОТИВ АРЕСТА ГРАЖДАН ВИШЕГРАДА). Нет защитников существования достойной республики Сербской, ее президента Милорада Додика. Нет упоминания, что арест не является приговором. Меня это не удивило.
Почему именно в Вишеграде? И связано ли это с (заранее) законченными выборами в Боснии и Герцеговине?
Новость, ожидаемо, встретили изъявлением большого удовлетворения Прокурора по военным преступлениям из Боснии и Герцеговины и из Сербии из-за «доброго и эффективного сотрудничества»!!!! Из Боснии и Герцеговины Горан Салихович. Из Сербии неделимый тандем прокурора Владимира Вукчевича и его заместителя Бруно Векарича, что и понятно, учитывая их недавний стиль «работы», а особенно из-за их недавно поставленной под угрозу неприкосновенности в Сербии. Конечно, и министр юстиции Сербии положительно оценил этот случай.
Может быть и я возгордилась бы этой новостью, как и почти все вокруг меня. Но после стольких лет обнаружения, исследования и объявления истинных данных о страданиях народа, особенно сербского, в воинах на Балканах последние тридцать лет, я пришла к выводу, что речь идет об этапе ускоренной подтасовки фактов для провозглашения сербского народа – агрессором! А Республики Сербской – творением геноцида.
Чем больше представляется конец работы Гаагского трибунала и сильнее позиция боснийско-гаагского суда, тем очевиднее охота на сторонников сербских оборонительных военных формирований, включая и гражданских лиц, и добровольцев войн 1991-1995 годов! Сербы, как участники освободительной войны на территории некогда существовавшей республики Боснии и Герцеговины, так и гражданские всё ещё живут в большом страхе, ожидая гонений по любому поводу.
Учитывая постоянную угрозу основному человеческому праву на свободное выражение мысли в Сербии, которая находится на пути в Европу, сознательно рискуя навлечь на себя гнев тех, кто не отступился от унитарной Боснии, следовательно, уничтожения дейтонской Республики Сербской (как мнимое творение геноцида) и пусть я буду сатанизирована (не в первый раз) и подвергнута уголовному преследованию (тоже не впервые), я все же укажу на причины моих убеждений, что этот арест (15 сербов) имеет особое значение, роль и смысл.
Прежде всего: недавно в Сербии началась афера вокруг безответственности, непригодности, антигосударственности и антисербской ориентации и действий института Прокурорства по военным преступлениям Сербии, в котором много лет работают Вукчевич и Векарич (один черногорец, второй хорват). Таким образом, это внезапное окончание расследования военных преступлений, как раз сегодня, должно отвлечь внимание от оправдания обвинений, вынесенных в том числе Бруно Векаричу. Это «успех» продлевает им жизнь на этих позициях, а так называемые антисербские ассоциации, учреждения, организации и физические лица получают шанс возобновить свою популярность и роль в НАТО и похожих мировых организациях, финансирующих террористические движения, и продлить срок их деятельности.
Кроме того, сам арест сербов под сомнением. На практике (если рассматривать прокурорство и суды на Балканах и в Гааге), арест уже означает вынесение приговора! Этот тип их «эффективности» применяется почти всегда исключительно к сербам. Поэтому я не верю в справедливость и праведность процедуры, через которую должны пройти арестованные, являющиеся подозреваемыми! И я не имею никаких оснований полагать, что она будет соответствовать ожиданиям нынешнего министр юстиции Сербии, и что органы прокуратуры возьмутся за дело о подозреваемых в военных преступлениях и преступлениях против сербского населения...
Наташа Кандич, самозваный адвокат, как представитель государственного учреждения РЕКОМ, вместе с преемником -исполнительным директором «Фонда гуманитарного права», «Женщины в черном» и подобными им, а также посланница Джорджа Сороса Соня Лихт, и поддержавший их Чед Йованович, сразу откликнулись, похвалив эту акцию, но только отчасти! Недовольные они согласны с прокурором Гораном Салиховичем, особенно в том, что «без преследования верхов армии и полиции судебное дело не будет полным». Однако не уточняется, о каких именно «верхах» идет речь, также как из речи Сaлиховича неясно, какие именно «некоторые военные преступники до сих пор являются влиятельными лицами в экономике, политике, армии и полиции».
Джемаил Халилагич, председатель Комитета по защите прав человека в Прибое, обдуманно заявляет, что «целью преступления в Штрпцима было очистить территорию от мусульман. В этом контексте давайте вспомним заявление [обвиненного в военных преступлениях] Войислава Шешеля, сделанное в 1993 году, о том, что приграничная зона избавлена от мусульман. Целью было сведение бошнякского корпуса к единому анклаву. Эти преступления были совершены в рамках выполнения плана по этнической чистке и запугиванию бошнякского населения».
Нет никакого смысла указывать на запутанное использование понятий «мусульманин» или «бошняк», как национальных ориентиров, потому что они сами не знают, когда мусульмане перестали быть нацией, хотя и эту национальность они получили по доброй воле товарища Тито во время югославской социалистической федеративной системы. Следствием всего этого является то, что сегодня эти бошняки используют каждую ситуацию, чтобы шаг за шагом приблизиться к давно поставленной исторической цели - построить огромное Мусульманское государство, простирающееся до самого сердца Европы, так, чтобы по старому принципу фашистской организации, Балканы были очищены от православных сербов!!!
Для этой цели они сохранили иллюзию того, что им угрожает опасность на Балканах особенно в Сербии. Поэтому Семиха Качар президент Санджакского комитета по защите прав и свобод человека, которая с 1990 года занимается этой темой в районе "Санджай" и использует момент, чтобы заявить: "Этот поступок может помочь вернуть пошатнувшуюся уверенность бошняков Санджака в государственные учреждения Сербии и обеспечить их семьям достойное возмещение убытков." Никто не говорит о том как десятилетиями совершалось переселение Сербов и их ассимиляция в области Рашка, которые мусульманские сепаратисты (а нынешние политические лидеры) на своем референдуме 1990 года провозгласили государство Санджак, а Сербия это приняла, не беря во внимание тяжелое историческое преступление по отношению своей территориальной целосности. Все это по тому же сценарию, как Албанцы в Косово (Для не знающих напомню, что так называемый Санджак граничит с Вишеградом).
В Вишеграде я была свидетелем тяжелого, я бы сказала, «окопного» противостояния сербов, чтобы милитаристские бошняки не поставили памятник жертвам геноцида на городском кладбище. Я поняла, что это одна из очевидных, продуманных частей цепочки обвинений в Вишеграде, которая должна свидетельствовать о геноциде совершенном сербами против мусульман (или бошняков)!
Напоследок, я считаю успешно актуализированное раскрытие трагического «Случая Штрпце» в котором сербы обвинены в самых серьезных преступлениях, подготовкой и дополнительным доказательством склонности сербского народа к ужасным преступлениям. Все это предназначено для еще одной 20 мировой годовщины «Случая Сребреница», геноцида, которого «не видали даже во Второй мировой войне»'! Главным организатором пропаганды теории о Сербах в качестве совершателей геноцида в страданиях мусульманского народа в Сребренице с 1992 года является др. Самил Чекич - директор Института по исследованиям преступлении против человечности и общего международного права. Он известен своей риторикой ненависти на некоторых научных собраниях.
Например, недавно на научном собрании под названием «Геноцид против Бошняков», в Бошнякском институте в городе Сараево, он привел такой тезис: «геноцид против мусульман на Балканах, особенно бошняков в Боснии и Герцеговине, результат общей сербской фашистской идеологии и политики, а также повторение геноцида против мусульман ». Он считает, что «Республику Сербскую строили на фундаменте преступлений и крови. Она должна распасться» (это заявил президент группы интеллигентов города Сребреница).
Опять же, для темы которую обсуждаю немниуем вопрос – вопрос всех вопросов: Кто начал кровавую резню бывшего государства – Югославии? И почему экспериментально разожгли войну, прежде всего на Балканах, а потом по всему миру.
Ответы которые нам хорошо известны, не спасают военных преступников от ответственности, не оживляют невинных жертв. Но, эти ответы не позволяют геноцид правды и новых жертв военных провокаторов, творцов нового мирового порядка. Ответ требует, чтобы мы искренне, аргументами боролись за правду и таким образом перед историей защитили от геноцида правду о страдании сербского православного народа на Балканах и приняли участие в защите православной цивилизации на Земном шаре.
Виноваты, может быть, и русские добровольцы?!
С русскими добровольцами, служащими в Вишеградской бригаде Армии республики Сербской, участвовавшими в решающей победе и защите Вишеграда от мусульманских войск на Столце и Заглавке 12 апреля того же 1993 года, я познакомилась на 20 годовщине этой победы.
С Людмилой, матерью самого младшего погибшего – Кости, я познакомилась еще в 1997 году. Я решила и осуществила идею с приятелями снять фильм «Ангел с горы Заглавак», с поручением: «Мы не забываем». Фильм награжден специальным дипломом самого известного русского кинофестиваля Золотой витязь.
По поводу ареста подозреваемых, в числе которых и их коменданты, русские добровольцы, наши братья, прислали мне, без комментариев, эту новость на русском языке, опубликованную на сайте www.Српска.ру.
“Утром 5 декабря 2014 года в г. Вышеград (Республика Сербская в составе Боснии и Герцеговины) были арестованы несколько ветеранов Войска Республики Сербской (ВРС), участников Отечественных воин сербского народа (1991-1995 гг.). Аресты произвела служба государственной безопасности Боснии и Герцеговины. Среди арестованных – Лука Драгишевич – командир Вышеградской бригады (ВРС) в 1992-1993 годах. В составе этой бригады действовал в то время Второй русский добровольческий отряд (2 РДО), в составе которого воевал Игорь Иванович Стрелков. Арестован также Бобан Инджич, командир Интервентной четы (ударной роты) Вышеградской бригады, (РДО входил в состав этой роты).
Бобан Инджич и Лука Драгишевич в 2013 и 2014 годах принимали в участие в съёмках документального фильма Лиляны Булатович о русских добровольцах «Ангел с горы Заглавак».
Сербских ветеранов обвиняют в совершении военных преступлений во время войны в Боснии 1992-1995 гг.“
Из-за них я и написала это эссе.
Потому что Кравченко и Сидоров в фильме заявили о том, что всегда готовы приехать и помочь сербскому народу в защите православия. Потому что они русские. Потому что они православные.
Они приедут и тогда, если их никто не позовет.
Обязательно посмотрите этот фильм.
Я думаю, что вы тогда поймете почему виноваты Лука и Бобан, несмотря на то, докажут ли их вину по обвинительному акту «ШТРПЦЕ».
Вы поймете и почему этот фильм не привлек внимания Немани Кустурицы и почему не мог войти в любую программу его учреждения Андрич-города, этого ослепительного замка , который находится недалеко от обедневшего, когда-то прекрасного города Вишеграда!
На Заглавке (может, все еще) стоит крест на месте гибели и победы.
Над Вишеградом есть памятник в честь погибших русских добровольцев, которые вместе с сербскими героями геройски отстояли город и Мост на Дрине в борьбе с усташами и солдатами джихада.
И в самом конце я хочу подчеркнуть:
От совершенного преступления нет спасения преступнику.
Но что такое преступление в этом рассказе?
Кто такие преступники?
И почему они совершили, или совершают преступление против невинных?
А против правды?!
Я спросила себя и вас в полночь 7 декабря 2014 года.
В Белграде, на Звездаре
Лиляна Булатович Медич:
